Ljoret del Mar - Biser Mediterana

Ljoret del Mar je mali turisticki gradic na Mediteranu, u Spaniji u pokrajini Kataloniji. Iako gradic ima svega 35.000 stanovnika, tokom leta i udarne turisticke sezone, broj ljudi koji se nalazi u njemu cesto bude i preko 250.000.

Showing posts with label Avganistan. Show all posts
Showing posts with label Avganistan. Show all posts

Monday, October 10, 2011

Zivot u paklu = Zivot u Avganistanu danas

Organizacije Ujedinjenih nacija (UNPD, UNICEF i UNHCR) pruzaju pouzdane izvestaje i statisticke podatke. Medjutim, njihova iskustva su ogranicena na svoje konkretne projekte. Takodje, njihovo okruzenje je sterilno, jer moraju da se zastite od mogucih sukoba sa preostalim talibanima i pripadnicima Al-Kaide. Njima nije dozvoljeno da se mesaju sa "obicnim" Avganistancima, iako su neki od njih dovoljno hrabri da to ucine, i pruze celom svetu jasnu sliku o zivotu u tom delu nase planete.

Godine ratova i nasilnih sukoba ostavile su Avganistan u masovnom gubitku ljudskih zivota, raseljavanju i unistenom zivotnom sredinom. Sa padom talibanskog rezima 2001. mnogi Avganistanci su ocekivali mir i razvoj. Medjutim, nakon cetiri godine zivota pod americkom invazijom, prema recima Ujedinjenih nacija, neophodna je hitna obnova i razvoj ovog podrucja posto ono lako moze ponovo da sklizne nazad u haos i tesko siromastvo. Veoma malo je ulozeno u rekonstrukciju. Od 21.000 kilometara puteva, svega 2.793 km je asfaltirano. Postoji 47 aerodroma, ali samo 10 ima asfaltirane piste, a samo 3 od njih imaju pistu duzu od 3.047 metara.

Ne postoje investicije koje bi ponovo od Avio Arijane (Avganistanske nacionalne avio-kompanije) napravile kompaniju sa kojom je bezbedno leteti. Radnicima Ujedinjenih nacija i drugih medjunarodnih organizacija strogo je zabranjeno da lete sa njom. Umesto toga, postoje brojne zapadne avio-kompanije koje pruzaju usluge stranim radnicima. One naplacuju takse od 60-1600$ po letu u zavisnosti od udaljenosti i bezbednosti podrucja. U ocima mnogih Avganistanaca, strane snage ne vode rekonstrukciju, neko zgrcu ogroman profit od razaranja njihove zemlje.

U Kabulu i nekoliko drugih urbanih centara u toku su izgradnje velikih kuca i poslovnih prostora. Mnogi veruju da ova imanja pripadaju onim Avganistancima koji su za vreme rata napustili zemlju i jos se nisu vratili, te iz inostranstva vode poslove u svojoj nekadasnjoj domovini. Prema intervjuisanim Avganistancima, "gospodari rata", koji su ubijali, terorisali i silovali stanovnistvo godinama, sada rade sa stranim ulagacima koji od njih kupuju ogromne placeve koje su ovi na krvav i neljudski nacin osvojili.

Osteceni objekti nisu ponovo gradjeni niti obnavljani. U nekim slucajevima, sagradjeno je svega 2-3 sprata na ostecenim temeljima. Kao rezultat toga, brojne skole i bolnice su se srusile, ubijajuci pri tome decu, nastavnike, bolesne ljude i lekare.

Vlada je pruzila privatnom sektoru kontrolu nad rekonstrukcijom. To znaci da u odsustvu avganistanskih preduzetnika, ogranicena rekonstrukcija koja ce se izvesti podrazumeva strane ulagace i gospodare rata. Mnogi Avganistanci su zabrinuti za buducnost svoje ekonomije zasnovane na strancima i gospodarima rata koji su vec zauzeli veci deo prestonice. Medjunarodne nevladine organizacije odgovorne su za pruzanje osnovnih usluga. Medjutim, kao i svuda u svetu, one su u stanju da obezbede samo osnovni stepen obrazovanja, medicinske pomoci i drugih usluga na lokalnom nivou. Prema nekim izvestajima, 39% stanovnistva u urbanim i 69% u ruralnim sredinama nema pristup cistoj vodi. Jedno od osmoro dece u Avganistanu umire jer nema pristup cistoj vodi.

Ljudi koji zive u Kabulu i drugim urbanim sredinama imaju struju svega nekoliko sati dnevno, uglavnom u vecernjim casovima. U Kabulu postoji oko 40 medjunarodnih organizacija, medju kojima i Svetska banka, MMF, Ujedinjene nacije i strane ambasade. Sve one su pod zastitom tesko naoruzane vojske. One imaju redovno snabdevanje elektricnom energijom, vodom i gasom. Avganistanski narod je ogorcen cinjenicom da nema pristup osnovnim zivotnim potrebama, dok stranci uzivaju u tome.

Indeks humanog razvoja takodje pruza sumornu sliku: prosecni zivotni vek je 44 godine, 53% ukupnog stanovnistva zivi ispod linije siromastva, a stopa pismenosti kod odraslih je 29%. Samo 3% zena je pismeno. U nekom oblastima generalna stopa pismenosti je ispod 1%! Jedna zena umire od posledica iskomplikovane trudnoce na svakih 30 minuta. Jedno od petoro dece umire pre svoje navrsene pete godine.

Vecina skola koje su ostecene u ratu nisu obnavljane godinama. Trenutno vlada nestasica profesora, nastavnika, knjiga, stolova, stolica, papira, olovaka, a kamoli ostale opreme. Mnoga dece idu u skolu u 8 ujutro i vracaju se posle dva sata. Univerzitetski kursevi se zatvaraju usled nedostatka profesora i opreme. Bez pismenosti i obrazovanja, mnogi nisu u mogucnosti da dobiju posao. U Kabulu i nekoliko drugih centara, mali broj srecnika ima mogucnost da radi za medjunarodne nevladine organizacije, u kojima imaju vecu platu nego na drugim radnim mestima. Prosecna mesecna plata u Avganistanu je 40$. Troskovi zakupa jednog stana u Kabulu iznose 200$. Mesecni troskovi za osnovne zivotne potrebe i hranu iznose 200$. Siromastvo je dovelo do masovne korupcije. Nista ne mozete uciniti bez placanja "posredniku". Biti "posrednik" je i nacin da prezivite.

Siromastvo i godine rata dovele su do toga da 3 generacije zive pod istim krovom. Mnogi osecaju potrebu da podrze jedni druge i da budu jedni sa drugima nakon toliko godina rata i sukoba. Medjutim, pretrpane kuce i stanovi znace nedostatak prostora i privatnosti za mlade. Niko se ne usudjuje da izadje na ulice nakon zalaska sunca. Droga, nasilje i kidnapovanje zena i dece su siroko rasprostranjeni. Stavise, postoji i opasnost da budete pogodjeni od strane snaga bezbednosti ili pregazeni njihovim brzim automobilima i dzipovima kojima patroliraju ulicama.

Oko 1,5 miliona ljudi svake godine dolazi u Kabul iz drugih delova Avganistana u potrazi za poslom. Neposredno posle pada Talibana u Kabulu je bilo svega 500.000 ljudi. Danas je broj stanovnika 5 miliona. Vecina ovih ljudi je bez imovine, zemljista i krova nad glavom. Oni koji mogu sebi da priuste, i to uglavnom muskarci, emigriraju u Iran i Pakistan da rade i zaradjuju novac za svoje porodice. Mnoge porodice se sele iz hladnijih oblasti u toplije, jer nemaju mogucnost da se zastite od hladnog vremena. Ekstremno siromasni nemogu da emigriraju i zive u apsolutnom siromastvu...

izvor slika: boston.com

Podeli ovaj clanak !

Twitter Delicious Facebook Digg Stumbleupon Favorites More